Срећа под кишобраном

Тражим је, а ње нема…
Из неког облака расплаче се киша,
По свим ормарима своје душе тражим
А кишобрана нема…

Прелиставам своје мисли као стару штампу,
Тражим своје мисли као стару навику
Отварам и фиоке своје подсвести.
А кишобрана нема…

Киша и даље лије,
Заборављам колико сам заборављена…
По чијим сновима сам трчала и изгубила срећу?!
Куда је одлетео мој кишобран наде?!
Тражим је.
А ње нема…

А онда се погледам у неко ружно огледало
И видим како ружне сузе и тешке речи падају.
А ја не киснем…

Осетим како ме моја срећа грли
И безобразно се смеје.

Зна овај расплакани облак
Да никада не бих тражила кишобран у руци
И срећу у срцу,
Ја сам их увек тражила на погрешним местима.