Септембар у Јагодини

Када сам писала ову песму,
Јесен је пролазила крај Белице
Нудећи ми своја жута весла…

Размишљала сам како направити чамац,
Од речи које стално понављам,
А ме усуђујем се да их заборавим,
Јер људи треба да знају
Да је јесен једина неуспела имитација сна;
Јер људима треба рећи да овај септембар
Помало личи на шатор
У којем се догађа то што се догодило…
Јер људима треба рећи да се јесен
Преставља улицама овог града
Именом једног позоришног глумца!

Буде ли јесен хтела да оде из Јагодине
Зовите ме.
Јер за опроштај треба рећи
Још неколико речи,
Да би уверили себе и друге
Да је то што волимо овде.

Молим те реци и ти
Да нас је јесен изненадила,
Попут лишћа које помало намигује
Испред градског позоришта…

Реци и ти да је јесен једна луда бајка,
У којој се сања и воли,
У којој се дочекују гости
Из Чачка и Београда…

Зар не осећаш како нам се свима
Семптембар лепи за лице,
Како нам се свима
Јесен лепи за табане…

Гледај и воли…