Прелепи звуци су допирали до мене,
Сунце је излазило
Остављајући за собом траг успомена
И пурпурасте боје.
Ово јунско јутро,
Помало поспано,
Правило је пут од латица руже
И личило на јутро из сна,
Јутро на обали мора,
Са бистром дубином и сетом…

Тонови су лагано будили уморно тело
И рањиву душу,
Мамили и опијали…
Чинило ми се да је тај занос трајао годинама,
Можда и вековима
И био један од најбољих…
Звуци лагано,
Нестадоше заувек у тишину,
Сунце се вину високо,
Нестаде заноса,
Све је по старом,
И ево још један обичан радни дан.

Савршено урађен шпански зид,
Једноставно прости углови
Просторија у коју сам некада била заљубљена…
Нажалост, ипак је дошао крај
Јер ништа не траје вечно.
Само неки глупо компоновани звуци
И неки чудни људи,
Али се некако и даље лепи бујица осећања
За моју душу,
Раздире је и заувек ту остаје…
Као у бунилу враћа се на махове…
Ружне слике пред очима,
Јаки ударци – самари живота
И та проклета сећања…
И ништа ново;
Стоји све то и не миче се,
Стоји као стена, као истина и као бол,
И никада ме не напушта и не одлази…
Још једно у низу параноичних вечери,
Један нови тмуран дан,
Чињеница је да је све то још један неуспели
Покушај
И само промашај више.
Покушај уништења бактерије депресије
Која ће као паразит заувек остати ожиљак на
Срцу!!!!

Када сам писала ову песму,
Јесен је пролазила крај Белице
Нудећи ми своја жута весла…

Размишљала сам како направити чамац,
Од речи које стално понављам,
А ме усуђујем се да их заборавим,
Јер људи треба да знају
Да је јесен једина неуспела имитација сна;
Јер људима треба рећи да овај септембар
Помало личи на шатор
У којем се догађа то што се догодило…
Јер људима треба рећи да се јесен
Преставља улицама овог града
Именом једног позоришног глумца!

Буде ли јесен хтела да оде из Јагодине
Зовите ме.
Јер за опроштај треба рећи
Још неколико речи,
Да би уверили себе и друге
Да је то што волимо овде.

Молим те реци и ти
Да нас је јесен изненадила,
Попут лишћа које помало намигује
Испред градског позоришта…

Реци и ти да је јесен једна луда бајка,
У којој се сања и воли,
У којој се дочекују гости
Из Чачка и Београда…

Зар не осећаш како нам се свима
Семптембар лепи за лице,
Како нам се свима
Јесен лепи за табане…

Гледај и воли…

Буди понекад помало чаробњак,
Па се појави када те највише желим
Оствари моје детиње снове
И девојачке илузије,
Јер ја сам све…
Тројство вере, љубави и наде
Саткано је у мом постојању,
У мом немирном духу лежи изазов,
У срцу дивљина,
А у очима туга…

Ти уистину јеси чаробњак.
Чиме да захвалим твојој посети?
Може ли вечном искреношћу?
Можда ћу тиме одужити твоје постојање,
Твоју трновиту испреплетаност
Са свим оквирима мојих жеља…

Одувек си постојао, чаробњаче!
Будио си моје немире,
И изазивао таленте.
Слао си ме у хиљаде прошлих и будућих живота,
Да ти се радујем управо сада.

Погледај каквом си ме учинио,
Срећном и лепом,
Јаком и нежном,
И изнад свега слободном.

Заборави мане,
И радуј се љубави,
Јер једино ти знаш колико нам је
Свима потребна,
И колико нам свима значи…

Да сам птица
Узлетела бих високо
Па да видим и чујем све што желим знати…
А да могу видети даље од бескраја,
Па да осетим шта значи бол…
А осећам страх,
Јер баш ја испаштам давно заборављене грехе…
А само да сам стена,
Па да не знам шта значе сузе и страх…
Лепи се туга даљине
За моја стопала као врео асфалт.
Зашто се мој осмех губи у даљини јулске ноћи,
Када волети не умем, а и срећна нисам;
И зашто сам ово што јесам,
Кад могу да нисам?!
А да нисам лептир бих била,
И летела с’првим мраком
Све до краја и бескраја…

Хтео си да знаш како
Ја пишем песму,
Рећи ћу ти.

Покушај само да верујеш,
Само слушај пажљиво
И покушај да разумеш.
Ако замислиш живот као круг,
И унутар круга чудне знакове,
А изнад тог круга небо
На ком сија месец
Разумећеш…

Ако замислиш да сунце не постоји,
Ако замислиш да је круг мали,
И да је толико дубок
Да ћеш се у тој дубини изгубити,
Схватићеш…

Ако замислиш живот као филм
И себе као јединог глумца,
Ако замислиш да је тај филм
Комедија и трагедија,
Да је сан;
Успећеш…

Ако јако зажмуриш
И ипак видиш сунце,
Писаћеш о томе.

Тада узми оловку,
Она је једино оружје
Покажи листу папира
Да си јачи,
Искључи се,
Оди у онај круг и само пиши!

Када напишеш песму,
Знај да је она као коцка,
Можеш добити
Само ако од себе даш све или ништа…

Зашто,
Да ли је много питати се зашто,
Да ли је довољно само те гледати.

Теби,
Јер си ми тако недостижан,
Јер си тако далеко;
А твој прави сјај
Могу видети само ноћу.

Негде далеко, у васиони, у свемиру,
Је наш мали свет маште,
А око њега Кинески зид.

Могу само да посматрам,
Да гледам из далека
И да се не усуђујем
Да приђем ближе,
Јер ћу се изгубити;
Лутаћу као што сада лутам,
Нећу моћи да дохватим Земљу,
А ти ћеш и даље бити далеко…

И не сањаш,
Да још увек могу да осетим
Кишу на језику,
Снег у коси,
И росу под стопалима.

И не сањаш,
Да сам ти писала
Најбоље песме,
Верно чекала
И нежно волела…

И не слутиш,
Да још могу да доживим љубав,
Ма где она била,
Да још могу да Ти угрејем прсте,
И вратим време…

Тражим је, а ње нема…
Из неког облака расплаче се киша,
По свим ормарима своје душе тражим
А кишобрана нема…

Прелиставам своје мисли као стару штампу,
Тражим своје мисли као стару навику
Отварам и фиоке своје подсвести.
А кишобрана нема…

Киша и даље лије,
Заборављам колико сам заборављена…
По чијим сновима сам трчала и изгубила срећу?!
Куда је одлетео мој кишобран наде?!
Тражим је.
А ње нема…

А онда се погледам у неко ружно огледало
И видим како ружне сузе и тешке речи падају.
А ја не киснем…

Осетим како ме моја срећа грли
И безобразно се смеје.

Зна овај расплакани облак
Да никада не бих тражила кишобран у руци
И срећу у срцу,
Ја сам их увек тражила на погрешним местима.